Porađanje duše - Jelena Soković
Ovi zapisi predstavljaju neku vrstu duhovnog dnevnika autorke, izloženog u trećem licu. U njima ima iskustava, osećanja i promišljanja koja su rodno prepoznatljiva (iskustva žene), a i onih koja su deo opšte-ljudskog iskustva, ono što delimo i u čemu se ukrštamo, bez obzira na polnost.
Na skladan način su kombinovane različite ravni psihe, osećanja, refleksije, sećanja, naslućivanja i promišljanja interakcija, ja-drugi, ja-oni. U 18 kratkih poglavlja sažet je jedan širok dijapazon ljudskosti i velik raspon iskustava - od ljubavnih osećanja, preko opčinjenosti prirodom i vrhunskih iskustava, do etičke ravni. Tu nalazimo iskustva karakteristična za nemire mladosti (emocionalna interakcija i odnosi ja-drugi), zrelosti (ko sam ja i šta mi je činiti), kao i nadilaženja, iskakanja, iskorake iz situacija, ili egzistencijalinih nedoumica, koje se javljaju u različitim uzrastima. Sve to autorka je opravdano naslovila "porađanje duše".
Ovi rasponi su dragoceni utoliko što omogućuju sučeljavanja i samo-prepoznavanja na strani čitaoca-čitateljke, tj. jednu duhovnu komunikaciju u ravnima i dubinama koje se teško dosežu u drugim interpersonalnim odnosima.
Zapisi su zanimljivi iz dva ugla: prvo, kao primer književne artikulacije iskustava i nijansi duševnog života, koje izmiču i najsuptilinijim psihološkim analizama; drugo, kao mogućnost sučeljavanja sa drugim osobama, preko uobičajenih granica i raspona interpersonalne komunikacije. To nam otkriva da je odnos pisac-čitalac jedan specifičan odnos, koji ima svoje posebnosti i vrednosti kakve ne nalazimo u drugim međuljudskim odnosima.
Navešćemo neke primere za ono što je bilo rečeno, što podrazumeva i to da će drugi čitalac možda uočiti i izdvojiti neke druge odlomke.
1) Vidno raspolućena, isijavala je paradoks prirode koju je nosila i jedna, njoj nerazumljiva sila je potpuno zavladala njom. Postala je zatočenik oslobođene strasti i u stalnoj potrazi za željom drugih i veličanstvenim odobravanjem (str. 1-2).
U ovom odlomku je na zanimljiv način artikulisana potreba za drugim osobama, koja se na različite prelama u pojedinim periodima života i odnosima, od ljubavnih, preko prijateljskih, do ravni profesije ili afirmacije na nekom planu.
2) Učila je o sebi i shvatala da u sebi nosi jednu nepomirljivu prirodu, nenaviknutu na spokoj i nespremnu da u njemu uživa (str. 3).
U suočavanju sa svetom, drugima i samim sobom, čovek je u jednoj neprekidnoj nedoumici, ili smeni stavova, od potrebe za akcijom, do umora, ili potrebe za predahom.
3) Otišla je na groblje, na mesto gde tuga živi. Gledala je tmurna lica onih koji ne žele da žive i onih, pod njima, koji nisu želeli da umru. Apsurdno, kao i sam život, mislila je. (...) Podigla je glavu i nemo posmatrala - gledala je lica okrnjena bolom, koja su se nesvesno grčila, i pravila grimase koje su odražavale odsustvo svake volje za životom; gubio se ljudski oblik i dobijala forma aveti.. Više su je oni plašili nego njena lična sudbina. Želela je da pobegne od svih. Stajala je okružena ljudima, a nikada se usamljenije nije osećala (str. 4).
Ovde je uočen jedan od egzistencijalnih paradoksa (jedni ne žele da žive, drugi da umru), kao i situacija u kojoj se čovek može naći ne samo groblju (sam, a okružen ljudima).
4) Kad bih znala šta dolazi, možda bih više uživala u ovom trenutku i ne bi mi toliko nedostajala budućnost, mislila je. Da li mogu imati uticaja na nju i u kolikoj meri? Želela je da bar na kratko vlada svojim životom. Ako bi se setila nekih prijatnih stvari iz prošlosti, možda bi takvi bili i njeni budući momenti.
Trudila se svom snagom da ih prizove, ali jedino na šta je nailazila su bile pukotine u sećanju. Setila ih se svega nekoliko. Ne znam koliko oni vrede, niti koliko vredi sam život, pitala se .. Ne znam, jer ne znam sa čim da ga uporedim, kad se ni jednog ne sećam. Podsećao ju je na san, tako intenzivan, i upečatljiv, često košmaran, ali ipak tako prolazan. Čemu svo razmišljanje - ipak je život samo nekoliko sati na skali večnosti. Zašto bih ga cenila i doživljavala ga kao svog, kada ništa nisam učinila da ga zaslužim (str. 11).
Ovde su u pitanju tri egzistencijalne teme – relativnost vremena, moć sećanja-i- zaborava i "život kao san" - koje su bile predmet, kako u književnosti, tako i filozofiji i mističkom iskustvu, od antičkih vremena do danas. U nekom trenutku ljudi shvataju da njihovo sećanje i zaborav kao da rade protiv njih – jer, kao da su više zaboravili lepe trenutke iz svog života, a kao više pamte rđave epizode (a bilo bi – verovatno - bolje da je obrnuto). Takođe je velika egzistencijalna nedoumica šta smatrati vrednim a "izgubljenim" vremenom života, a sam život nas suočava sa relativnošću kategorija "sna" i "jave".
5) Očajnički željna sreće, isprovocirala je da joj se desi upravo to - savršeni dan.
Po prvi put je živela i osećala celim bićem, a živeli su i svi oko nje uvučeni u bezdan radosti i projekciju bezbrižnosti. Živela je život inkarniran u zadovoljstvo i činilo joj se da je dostigla ideal. Preplavljena nepoznatim osećajima, nespretno ih je prihvatala. I taman kad joj se učinilo da se potpuno privikla, dan je prošao. Kratkotrajan i prolazan kao pljusak. Surovo je vraćena u stvarnost koju nije izabrala za sebe. Bila je istovremeno tužna i ogorčena. Koliko dugo će moći da oživljava ovu, danas prozivljenu, lepotu? Sa gnevom je posmatrala svakodnevicu i strašnu realnost, i na tren joj se učinilo da ovo kratkotrajno zadovoljstvo nije ni postojalo (str. 13).
Ako čovek ima sreće u životu, onda u njegovom životu ima i lepih – čak i savršenih – dana. S druge strane, suočavanje sa krajem – to može biti kraj dana, kraj leta, ili kraj neke svečanosti kojoj se čovek predao – može izazvati osećanje prolaznosti sreće i lepote, koje je bilo velik izazov i za pojedinca, a nekad dignuto i ravan kolektivnog iskustva (kao u japanskoj svečanosti "sakura" - vezanoj za dane cvetanja trešanja i tugu zbog prolaznosti lepote). Osim toga, periodi velikih nevolja ili muka ostavljaju u čoveku sumnju da je u životu ikad i bilo lepih dana.
Osećanju kraja autorka se vraća i nešto kasnije, u ovom odlomku, na str. 44.
Kako objasniti kraj - kao nestanak, završetak, umiranje ili kao zametak i klicu novog stvaranja? Šta god od toga bila istina, bila je svesna da je u potrazi za nepostojećim odgovorom. Strah od prolaznosti i težnja postojanosti odbacivali su ga kao nešto dobro, kao mogući dar i poklon.
6) Zaboravljala je da je ono što je doživela bilo prijatno samo spolja, ali da je njeno unutrašnje biće, nezavisno od tog iskustva, ostalo verno svojoj sumnji. Nije mogla da se odupre utisku da je izgubila poslednju šansu da bude srećna (str. 14).
Ima dana i perioda u životu kada čoveku izgleda da su srećni dani bili samo neka vrsta iluzije, ali da je čak i vreme, ili mogućnost takvih iluzija sada već stvar nepovratne prošlosti.
7) Prožeta energijom lepote i nabujale snage, osećala se mnogo bolje. Ja sam deo svega i sve je deo mene, shvatila je. Neću dozvoliti da zarazim svet bezvoljnošću, bolešću i nesrećom, već ću od njega uzeti ono što postoji duboko u meni - volju da krenem dalje. (str. 17)
Osećanje jedinstva sa svetom je jedno od onih iskustava koje je fasciniralo mnoge pisce, a bilo i cilj kome se težilo u nekim meditativnim tradicijama. To je često povezano i sa osećanjem punoće, neprolaznosti, besmrtnosti – koji daju nadu i snagu da se istraje na životnom putu.
8) Sela je i pogledala u nebo. Zadivljena njegovom razuđenošću i svetlosnim valovima, gledala je i pitala se kako neko može biti usamljen pored ovolikog bogatstva? Sunce je polako izranjalo i, dobijajući na snazi, preko uspravnih i zelenih stubova dodirivalo i žarilo zemlju. Ono, dostojanstveno i nadmoćno, suvereno je vladalo nebom.
Koliko samo linija, oblika, života ima tamo, koliko svežih i živih boja, rasutih u beskraju i povezanih u doživljaju. Intenzivni utisak nečeg tako nedostižnog. Njeno zadovoljstvo se umnožavalo i nametalo se pitanje da li je stvarno tako daleko kao što se čini? (str. 20)
Ima dana i časova kada je čovek spreman da vidi prizore koji su inače tu skoro svakog jutra i doživi osećanja koja su mnogo ređa. Inače, kontemplacija prirode je kao posebna vrednost negovana u različitim kulturama, a bila je izgleda retka privilegija i nekad i sad. U transpersonalnoj psihologiji Abrahama Maslova (1908-70), posebna pažnja je posvećena tzv. "vrhunskim iskustvima" kao nečemu što čovek može da dosegne u tanspersonalnoj ravni, tj. kao rezultat najviših potencijala ličnosti.
9) Sav jad i melanholija kojima je dopustila da postanu deo nje i začnu seme tuge više nisu postojali. Iščezli su sa poslednjim naletom svetla. Znala je da je spržila i uništila sve suvišno i da započinje proces pročišćenja (str. 21).
Postoje, privilegovani periodi u životu, kao se čovek – stvarno, ili u iluziji? – oseća rasterećim, oslobođenim svekolikih negativnih taloga i naslaga iz pređašnjeg života i kao da kreće u neko novo rođenje. Pa tako i autorka, nešto kasnije kaže: Najzad je prebolela prošlost. Predugo je bila zarobljena u zamci vremena. Konačno su nestali odbljesci svega išćezlog i zaboravljenog. Ona, večni pobunjenik spram sećanja i besmislenih slika iskustva, nije shvatala umišljenu vrednost izbledelog doživljaja (str. 52)
10) Ima li nešto u prirodi, uzvišeno i sveto sa čim se mogla uporediti, nešto u čemu bi mogla da vidi odsjaj istinitosti svoga bića? Okrenula se i ugledala lotos. Izronio je iz blata, čist i neukaljan, potekao iz vode, prozirne i bistre (str. 24).
Lotos je bio i ostao jedan od velikih simbola duhovne čistote i savršenstva u različitim tradicijama, od starog Egipta do Indije.
11) Večno na ušću dva razdoblja, jednog koje živi i drugog koje želi da stvori, ostrašćeno je gradila budućnost, oduševljena idejom humanog sveta. I kao usamljeni predvodnik, nije osudjivala one koji je ne razumeju i ne slede. Oslobodjena svega materijalnog, srušila je ponižavajuću moć koju je imala nad drugima. Pomoći i ojačati druge bio je i jeste cilj njenog života (str. 53)
Duhovno rasterećenje i uznošenje stvara potrebu u čoveku da to na neki način podeli da drugima i tako se rađa jedan autonoman etički impuls u čoveku, koji nije ni rezultat božijih ni roditeljskih zapovesti, ili naloga, nego samosvojna potreba da se duhovna punoća i svetlo na neki način podele sa drugima. U tom duhu je i sledeći zapis:
- Davala je sebe drugima i prenosila i delila istinu sa njima. Ignorisala je njihov aplauz i odbacivala njihovo veličanje. Njena sujeta je bila zadovoljena onda i samo onda kada je davajući sebe živela u drugima i postala njihov sastavni deo.
Njen život je postao dobrovoljna žrtva, a samoća sigurno odredište. Ostala je sama, jer je jedino sebi bila zaista potrebna. I kao istinski altruista, nesebično je davala ne očekujući ništa za uzvrat. Ono što je želela već je imala – zasluženu i ničim uslovljenu slobodu (str. 54).
Beograd, 7. oktobar, 2010.
Dušan Pajin
